iA


Prve iskre

by ivancosic. Average Reading Time: about 7 minutes.

Dok sam se razmišljao čime epohalnim da započnem svoj, baš svoj blog, shvatio sam kako mi je previše vremena prošlo, a da zapravo baš ništa nisam ni napisao. Oh da, znate kako to ide. Postoji suludo mnogo pravila, uputstava, smernica o pisanju bloga koje bi trebalo poštovati, ali verovatno je najbolje pravilo da sva pravila treba znati, a onda se prepustiti i pisati iz srca. Onda je došla ideja za naslov. Što kaže jedna od naših blogerki britkog jezikaja prvo stavim naslov i onda mi tekst sam krene“, tako sam i ja rešio i setio se prvog imena prvog proizvoda u čijem sam nastajanju učestvovao. Tako ću vam u svom prvom tekstu ovde ispričati priče o nekim imenima koje sam nosio ili koje su nosili neki moji prvi “proizvodi”.

Prve iskre

Ideja profesorke Srpskog jezika i književnosti da se naš prvi časopis zove “Prve iskre” bila je za nju epohalna, a za našu ekipu – veliki smor. Fakultativno smo pripremali školski list, bila je to osnovna škola, otprilike sedmi razred. Delovalo nam je tako udarnički, revolucionarno, samo je nedostajalo da Mirko i Slavko budu na naslovnoj. Mi smo tada zamišljali da napravimo moderan školski list, imali smo nekoliko primeraka časopisa Gimnazijalac koji je izdavala starija ekipa u koje smo gledali kao u naše uzore. Nekako smo skrpili dovoljno tekstova i proveli par popodneva u kući mog razrednog, koji je tada imao računar, jer ni na jednom školskom računaru nismo mogli da napravimo novinu. Nekako je napravismo.

Ja se danas te novine i ne sećam, ni kako je izgledala, ni šta je u njoj pisalo. Ali se sećam gotovo svakog detalja rada na njoj. Kako i gde smo je “prelomili”, (ako se stubačni prelom u Word-u pod Windows-om 3.1 računa kao “prelom”), sećam se kako smo listove štampali na laserskom štampaču i onda pojedinačno svaki list pakovali u foliju pa ih nosili do škole, gde smo fotokopirali, spajali listove i konačno imali svoj proizvod, novinu koju smo sami napravili.

Interesantno je da koliko god sam se tada bunio protiv tog imena, za mene to ipak bila iskra/varnica koja je pokrenula motor, neku moju unutrašnju inicijativu i usmerenje ka kreativi i izdavaštvu što me eto do sada vodi kroz posao i život. Pokazalo se da to jeste za mene bila – Prva iskra. Možda nije loše da se prvi blog post tako zove. Ali nije fer tu da stanem, ostala imena slede:

Švorc

Na raspustu između prve i druge godine gimnazije, pokrenuta je omladinska novinarska radionica u kojoj je nas dvadesetak dobilo osnovne smernice kako se pišu i kreiraju novine. Tada smo napravili nulti i jedini broj časopisa koji je dobio ime Švorc. Genijalna ideja opet nije bila moja, ali se ovog puta meni jako svidela, priča iza nje je ta da ta reč označava nekako našu generaciju. Realno, ništa nismo imali sem svojih ideja i kreativnosti. Tokom rada na Švorcu, u kojem je izašlo nekoliko mojih tekstova, prvi put sam video kako štamparija izgleda “iznutra”, video kako se štampa novina na većem formatu, prikuplja, savija i pakuje. Tu sam naučio proces. Ime moje prve prave novine će me nažalost još nekoliko puta pratiti u životu i u poslovima kojima sam odlučio da se bavim kasnije.

A kako se ja zovem? Kada je trebalo prvi put da se potpišem iza nečega što sam radio, postavilo se pitanje kako to uraditi, bili su popularni online nadimci:

Sekač glava – headcutter

Nemojte se plašiti… ništa opasno. Nekoliko godina nakon prve priče konačno su za mene postali dostupni računari koji zapravo mogu da pokrenu Photoshop, tada u verziji 3.0.5. bez glupe poruke – “Not enough memory“. Očarao me je Photoshop i njegove mogućnosti fotomontaže. Bio sam oduševljen i uradio sam nekoliko, za tadašnje uslove, vrhunskih montaža. Nedugo zatim prijatelji su počeli da mi dodeljuju nadimak “headcutter”. U klubu u kojem smo se okupljali smo često  igrali video igre na računarima u mreži, koje su zahtevale da imaš neki nadimak u igri i tako sam ja počeo da koristim novo dodeljeni nadimak. U tom nekom vremenu, Mića, koordinator kluba (danas pokrajinski ministar za Kulturu), bio je urednik časopisa Košava (časopis je nastao daleko ranije od TV i Radija Košava i nikada nije imao nikakve veze sa njima). Tada su za Košavu pisali najveći intelektualci na regionalnoj sceni, bilo mi je drago kada sam u godinama koje su došle kasnije, na Internetu upoznam Lazara Džamića i Vuka Ćosića, o kojima sam prvi put čuo iz tekstova i intervjua koji su bili u Košavi.

Rad na ovom časopisu visoke klase bio je podeljen na nekoliko faza. Prvo smo radili planiranje, pa pripremu na računaru, ali fotografije smo pripremali posebno, odvojeno. Štampali smo slike u niskom kvalitetu i od njih i teksta bi pravili plan časopisa. Pripremljen tekst smo štampali na pausima, a fotografije smo po zadatim veličinama štampali u Beogradu, na filmu, kako bismo dobili visok kvalitet. Onda smo sa papirnom skicom odlazili u štampariju, gde bi montažeri montirali posebno paus, posebno filmove i tako bismo dobijali osnovu za magazin. Interesantno je kako retrospektiva pravljenja novine izgleda danas kada su poznati moderni alati sa InDesign-om na čelu i svim modernim čudesima.

Da se vratimo na priču o imenu, u nekom trenutku je Mića tražio da se “potpišem” da sam radio dizajn. Tada sam prvi put napisao “headcutter design studio” i to će ostati potpis mog rada u tom nekom prvom periodu. Mada je to korisničko ime posle postalo poznato kroz moje administriranje Dizajnzone i učešća na brojnim forumima, uvek sam ga se malo stideo, jer je bilo jako teško profesionalno se postaviti i stati iza takvog imena.

Bindulanija

U periodu koji je nastupio posle moje krize identiteta sa headcutter-om, nastala je fascinacija jednim drugim imenom – Bindulanija. U potrazi za nečim jedinstvenim, samo mojim, došao sam do tog imena. S obzirom na to da sam tražio ime koje će biti pokazatelj moje kreativnosti izabrao sam ovo. Iz prostog razloga jer je to – moja prva kreacija. Ikada. U nekom periodu kada sam tek počeo da govorim, između prve i druge godine, izmislio sam termin “bindulanija”, kreirao ga od nule, izmislio, štagod. Njime sam izražavao ultimativnu ljubav i ultimativnu mržnju. Moji vole da prepričavaju trenutke kada sam maksimalno voleo nekoga i govorio “Ti si moja Bindulanija”, do trenutaka kada sam na nekoga bio besan i to izražavao izrazom “Bindulanijo jedna!!!” Vreme je prošlo, kreativnost oko tog imena je nesporna, a veo misterije i dalje se nadvija nad njim – niko nikada nije shvatio šta “bindulanija” zapravo znači i od čega je nastala.

Nespretno, širenjem Google usluga kao dominantnog rešenja za elektronsku poštu i rad na mreži, ja sam izabrao “Bindulanija” kao svoj Google handle, i vremenom se i ovo pokazalo kao pogrešno, jer nisam na vreme zauzeo svoje ime na mreži ko svi normalni, em nije bilo univerzalno, jer i pored svih napora, većina stranaca bi uporno zaboravljala da napiše slovo J u reči, a Bindulania mi nije bilo dovoljno dobro i autentično da se skrasim na tom imenu.

ivancosic

Ja. Mnogi govore o tome koliko nas društvene vraćaju nama samima i tako dalje. Tako sam u trenutku ekspanzije društvenih medija, stvarno vratio “sebi”. Postao sam ivancosic. Svuda gde sam uspeo. Osim na Google-u. Tu je bilo zauzeto. Oskar Vajld je rekao:

Be yourself; everyone else is already taken

…i mada se slažem u duhovnom smislu, u virtuelnom svetu je još uvek neophodno da ako želiš da budeš ono što jesi, moraš da budeš prvi u tome.

Domen sa svojim imenom sam zauzeo pre neku godinu, i do skoro su tu stojali samo kontakt podaci. Naleteo sam na Information Architects  iA3 wordpress temu dok sam surfovao po netu i oduševio se sa njom, jednog dana kada više nisam bio “švorc”, rešio sam da svoj sajt napravim u formi bloga i sve objedinim ovde. Hvala Vladi koji mi je pomogao u tome, a vama hvala ako ste došli do početka ovog, toliko teškog, prvog teksta…

7 komentara na ‘Prve iskre’

  1. e pa nek je sa srecom 😉 da se prvi zapljunem

  2. Meni je praksa pokazala da se iskustvo najkvalitetnije ureže kroz negativne primere. Možda nije lepo, ali mnoge stvari koje sam naučio, saznao sam iz sopstvenih negativnih primera.

    Mislim da i kod tebe sve to što ti se dešavalo jeste doprinelo da budeš danas ovakav kakav jesi.

  3. Laszlo says:

    Ivane,
    Prvi blog u RS koji sam čitao a da miriše i izgleda kao blog. Povratio si mi nadu. Siguran sam da ću još čuti za tebe. Hvala

  4. Marko says:

    Sad pročitah timeline i mogu reći samo: “Svaka čast”!
    P.S. Srećno sa blogovanjem, štofa za to imaš itekako. :)

Ostavi komentar