iA


Turneja četiri konferencije

by ivancosic. Average Reading Time: about 20 minutes.

Prođe i novembar, u kojem sam na ovaj ili onaj način bio uključen u organizaciju čak četiri konferencije. Pored ostalih poslova koje imam svakako je bilo previše očekivati da će baš sve proći bez problema. Što je najgore umor je uzeo svoj danak u najgorem mogućem trenutku, ali se onda dokazalo da i pored svega, kada padneš tu su ljudi koji te dočekaju, na čije ruke se osloniš i ponovo te podignu. Poslednjeg dana na Kopaoniku setio sam se da sam kao klinac gledao turneju četiri skakaonice, i skapirao sličnost… Ovim tekstom pokušavam da proživim ponovo i da vas provedem kroz taj furiozni novembar. Tekst je naročito dug, uopšte nije optimizovan i ne očekujem da ga pročitate, ali ako želite, samo napred…

Nekako svaki put kad zaserem sa količinom obaveza setim se saveta koji mi je preneo moj prijatelj Dragan Simonović: “Kad imaš više od 3 prioriteta, nemaš ni jedan”. Al jebiga, toga se setim kad sam već duboko do grla zahlibio…

Prolog

Od kraja juna sam sastavni deo tima koji stoji iza projekta IndieVoic.es, radi se o “crowdfunding” platformi specijaliziranoj za nezavisne medije. Ako ste čuli za Kickstarter, IndieGoGo, Kiwu i slične ova je sve to zajedno i još mnogo više (do kraja razvoja biće dostupni gotovo svi postojeći i neki novi oblici finansiranja), ali samo i jedino za projekte u domenu nezavisnih medija, uglavnom u zemljama u razvoju. Ovo je ogroman projekat, i realno moj prvi veliki međunarodni start-up projekat na kojem radim, posle Teftera, i ogromna šansa. Tako da bez obzira na dodatne poslove ovaj posao je apsolutni prioritet i sve ostale sklanja u stranu kada je potrebno nešto da se uradi, zato sam se trudio da izbegnem sve dodatne poslove u ovom periodu…

Ali avaj, unapred sam već rekao da ću pomoći ako treba oko brendiranja DSOJ konferencije PRilika 2013, a pred kraj jula i oko brendiranja Belgrade Venture Forum-a.

Krajem jula zatekao sam se na KikindaWebBiz forumu, na kojem sam držao Keynote predavanje na temu ličnog brendiranja i koliko je ono bitno za profesionalno pozicioniranje u eri novih medija. Na konferenciji sam se sreo i sa Anđelom Vujačić i Vladimirom Vašalićem, koji su me podsetili na staru ideju o kreiranju konferencije u Vršcu. Ideja je nastala početkom 2012. godine unutar neformalne grupe koju smo zvali Krokodili, i tim u sastavu Danica Radišić, Zoran Torbica i moja malenkost je bila organizacioni tim konferencije. Koncept je bio da se napravi konferencija u Vršcu, Danica je želela da dovede vrhunske predavače, Torbica je želeo da dovede velike sponzore, a ja sam želeo da konferencija ima uticaj na lokalnu zajednicu kroz prezentovanje mogućnosti poslovanja putem Interneta za strane klijente. Danica nije znala na koliko para može da računa za predavače, Torbica nije mogao da dovede sponzore bez da zna ko su predavači, a moja ideja da fokus budu početnici je delovala (čak i meni) neambiciozno. Tako se priča raspala, Torbica je nešto kasnije krenuo sa organizacijom Kizo-Tvito-Blogo-Manija konferencija, a konferencija u Vršcu je ostala samo ideja…

Negde paralelno sa dešavanjem u Kikindi, ljudi koji se bave Tehnološkim parkom u Vršcu su izrazili zainteresovanost za ustupanjem dela svojih kapaciteta kako bi kreirali ICT hub/inkubator u sastavu parka. Tako sam bio posrednik u njihovom sastanku sa Slobodanom Markovićem i Slobodanom Vučkovićem koji su detalje oko organizacije ICT hub-ova preneli ljudima iz Parka i Opštine Vršac. Tu se negde i pomenulo da je pored tehničkog dela neophodno formirati zajednicu ljudi koji se bave poslovima i koji bi bili članovi haba/inkubatora i da je idealan način za to da Vršac dobije svoju ICT konferenciju. Okrenuli su se meni i tada sam prihvatio da već postojeću ideju pretočim u delo zajedno sa Anđelom i Vladimirom. Bez obzira na to što sam imao previše obaveza, prihvatio sam, jedinstvenu šansu da napravim konferenciju “za svoju dušu”…

4konferencije

wwvrsac

Kao datum konferencije odredili smo 1 i 2. novembar. Poslednjih nekoliko godina sve više i više ljudi u Srbiji uspešno živi i radi od rada putem Interneta. Sa druge strane sve više i više ljudi je nezaposleno. Mada ICT nije magično rešenje za problem nezaposlenosti u Srbiji niti će ikada biti, prosto povećanje broja ljudi koji zarađuju novac i troše ga ovde, ubrizgavajući ga u redovne novčane tokove može pomoći privredi. Zato je ceo tim koji je stao iza konferencije zajedno sa predavačima uradio fenomenalan posao i deo te teme predočio ljudima. Dali smo sve od sebe i stvarno se potrudili da pronađemo ekipu predavača koja stvarno ima šta da kaže, naročito u bloku o individualnim uspesima, gde su predavanja držali ljudi koji imaju šta da kažu i podele, a nisu imali previše prilika do sada.

Foto: Srđan Plavšić

Kažu da najbolje stvari nastaju kada uvidiš neki problem i rešiš ga: Jedan od problema koji je meni uvek smetao je taj što na panelima u sklopu nekih konferencija pričaju ljudi za koje ne znaš ko su, šta su, i iz kog ugla pričaju. Sa druge strane, često se nema vremena da predavači sa nekih predavanja kažu i nešto što nisu rekli u predavanjima. Tako smo za Vršac osmislili koncept da su predavači istovremeno i panelisti, te nakon svakog tematskog bloka, tri predavača učestvuju na detaljnijem panelu sa temom bloka. Svi predavači su bili fenomenalni i želim još jednom da se zahvalim Goci, Bobanu, Slobi, Janku, Saši, Ivanu, Miroslavu, Pavletu, Aleku, Siniši, Iliji i Ratku što su bili deo wwvrsca.

Foto: Tamara Zidar

Očigledno da se i koncept svideo mnogima te smo sve smeštajne kapacitete Vile Breg rasprodali u roku od nekoliko dana. Dan pred konferenciju shvatili smo da smo u komunikaciji napravili grešku i da nemamo 47 kako smo mislili, već 43 sobe na raspolaganju. U potpunom haosu dan pred konferenciju smo pretumbavali ljude i konačno ih smestili sve – 98/99 kreveta je bilo popunjeno.

Za samu konferenciju uspeli smo da uradimo neke super stvari kao što je plastična akreditacija (ispostavilo se da je po promotivnoj ceni svega 20-30 dinara skuplja od standardnog plastičnog držača i papirne akreditacije), uspeli smo da “iznajmimo” rollup-ove i Display Wall i time drastično uštedimo na troškovima. U organizaciji su nam puno pomogli Erste Banka, koja je u veoma kratkom roku odobrila sponzorstvo i time nam dala sigurnost u realizaciji konferencije i VIP Mobile ekipa koja nam je pomogla brojnim nagradama i poklonima za učesnike. Posredstvom VIP Mobile-a na konferenciji je lansirana promocija – besplatno korišćenje Twittera putem mobilnog uređaja bez obzira na tip pretplatničkog ugovora. Ovo je je kao poruku poslao zvanični Twitter nalog pomenuvši haštag konferencije što nam je donelo ogroman reach na Twitteru što se može i videti kroz novi servis Tvitni.me.

 

Dve stvari su me potpuno oduševile tokom konferencije, a to je što je konferencija uspela da “izmami” veliki broj zainteresovanih iz samog Vršca, ljudi koji se međusobno poznaju, ali prosto do konferencije nisu znali da se bave istim ili sličnim poslovima. Ja prvi nisam znao više od troje-četvoro ljudi koji se u Vršcu bave ovim, a konferencija je privukla bar dvadesetak. Druga stvar je to što smo za potrebe konferencije kreirali fenomenalan tim, do tada neiskusan u organizaciji sličnih stvari koji se pokazao da je na visini zadatka. Aleksandra, Jelena, Aca, Una, Maja, Mirjana i Ilija, predvođeni Barbarom Vašalić, stvarno su uradili ogroman posao. Prvo troje će mi se kasnije pridružiti na Blogomaniji i zablistati još jednom…

– – –

Nedelja nakon konferencije protekla je u sređivanju plaćanja i faktura u paketu sa svim ostalim poslovima i pripremama za ostale konferencije.

Pred samu konferenciju mi je trokirao i mobilni telefon, vremešni HTC Desire HD je izgleda odslužio svoje i pao za slobodu. Tokom konferencije sam koristio ZTE koji mi je bio ustupljen na revers od strane VIPa, te se u subotu odlučujem za kupovinu iPhone 5. Odlazim u VIP da uzmem nano karticu i dolazim do stana da sve povežem i ne leži vraže, neće da radi… 😀

10 i 11. novembra odlazimo na Kopaonik da isplaniramo sve za Blogomaniju. Pokušavam da radim sa planine sa polu-pokvarenog laptopa (koji se stalno resetuje) čime izazivam Valexov i Minićev gnev i nevericu. Uspevaju da me ubede da je krajnje vreme da odnesem laptop na servis.

Po povratku menjam kupljeni iPhone za ispravan i ulećem u finiš organizacije DSOJ konferencije:

Telekom Srbija PRilika 2013

Regionalne konferencije iz oblasti odnosa sa javnošću su meni lično veoma interestantne i pridajem veliku vrednost istima, jer smatram da strukovna udruženja, velike kompanije i istaknuti pojedinci jako mnogo rade na unapređenju struke. Od kako sam posredstvom Gage Đermanović ušao u ovaj svet na konferenciji Proactive, koju ne propuštam iz godine u godinu, aktivno sam na bar neki način učestvovao u podršci organizaciji svih dešavanja koje je organizovalo Društvo Srbije za odnose s javnošću, bilo kroz prezentacije nominacija i dobitnika PRiznanja preko biltena i brendiranja za dosadašnje konferencije.

Za konferenciju smo pripremili većinu materijala na vreme, ali su neke finalne stvari kasnile, te su neke stvari urađene u poslednjem trenutku, i preuzimam odgovornost za to.  Konferencija je opravdala svoju reputaciju, privukla je veliki broj učesnika, a domaći i strani predavaču su itekako imali šta da podele sa publikom. Tokom prvog dana sam učestovao na panelu o krizi reputacije na kojem sam pored Bojana Svilanovića iz Telekoma, Jelene Šarenac iz Henkela, Branke Conić iz New Moment agencije i moderatora Igora Božića iz Represent-a, bio ništa manje nego oči u oči sa Stanislavom Pak, savetnicom za odnose s javnošću Predsednika Republike Srbije. Trudio sam se da pričam o tome da je krajnje vreme da radimo dobre stvari i da pustimo ljude da pričaju o nama u pozitivnom svetlu, a da prestanemo da amplifikujemo količinu publicititeta koji dobijaju loše stvari. Bilo je više nego interesantno iskustvo, čak je bilo i ovakvih predloga:

Jako mi je žao što nisam uspeo da stignem na predavanje Cristopha Ginstija i mog omiljenog Drenislava Žekića… jer sam uleteo u finiš priprema za

Belgrade Venture Forum

Belgrade Venture Forum je super konferencija – okuplja brojne investitore i predavače iz Start-up sveta na jednom mestu, a na paralelnom programu osnivači i pokretači brojnih regionalnih Start-up projekata imaju priliku da predstave svoje projekte i kompanije investitorima. Najboljih nekoliko dobijaju vredne nagrade, dok je svima to jako dobra prilika da se predstave. Kada sam dobio poziv da radim ovu konferenciju prihvatio sam prvo jer je dolazio od prijatelja koga jako cenim i poštujem, a drugo zato što verujem da je to što Srbija ima konferenciju kao što je BgVF stvarno vredna stvar. Ono što se postavilo kao problem je što nisam radio direktno sa tim svojim prijateljem, već sa njegovim kolegom, sa kojim nisam radio ništa pre toga, te nismo navikli da radimo zajedno, a kad smo počeli, onda je već bila zahuktana stvar.

Stalno dodavanje  sponzora, predavača, unapređenja programa, vođenje evidencije učesnika start-up takmičenja, sve to je ogroman posao. Veliki respekt za BgVF ekipu i jako mi je drago što se nismo posvađali do kraja, jer je baš bilo napeto.

Ono što sam primetio tokom pripreme BgVF i što želim da podelim sa drugarima fotografima je da skoro niko od velikih investitora iz velikih kuća nema normalnu profi fotku, svi imaju neke loše fotke sa Linkedin-a, jer realno ti ljudi nemaju kad da se bave ličnim brendingom, tako da ako hoćete da zaradite ekstra keš, eto prilike da im ponudite.

Blogomanija 2013

Nisam očekivao da ću raditi ovogodišnju Blogomaniju sa dizajnerske strane. Blogomanija je objavljena kada sam ja već bio u organizaciji ostalih konferencija i kako su uradili sajt i sve ostalo bez mene, mislio sam da je i taj deo dogovoren sa nekim. Jedne noći dok sam pripremao konferenciju u Vršcu pojavio se Minić na gTalku sa pitanjem “Oćeš da radiš print za Blogomaniju? Kad ti prođe konf?” E sad, u tom trenutku moja mogućnost da kažem ne je veoma redukovana, jer su mi svi prijatelji jako mnogo pomogli oko konferencije u Vršcu, ponajviše Slobodan Vučković i Minić lično. Naravno pristao sam, pod uslovom da neko drugi uradi logo i glavnu grafiku. Taj deo je uradio Miroslav Vujović aka Graforidža, a meni je pripalo sve ostalo.

Paralelno sa ovim, Minić me obaveštava da treba da pričam o trendovima u Web dizajnu, na šta ga ja obaveštavam da već duže vreme prikupljam materijal za Storytelling/Word of mouth prezentaciju i da bih voleo o tome da pričam. Uslov je bio jednostavan – može ako nađeš nekoga da priča o dizajnu. Uslov je uslov, tražim koga ću, teško je naći… Realno ima jako puno ljudi koji rade dobro dizajn, ali bih jako malo njih preporučio i da pričaju o tome. Izbor pada na Nikolu Arežinu, jednog od ljudi čiji rad stvarno cenim, koji je radio sajt SHARE konferencije u čiji kod kad sam ušao pre par godina nisam mogao da verujem sa kolikom pažnjom o svakom detalju je napravljen… U međuvremenu Nikola je postao i član nekoliko međunarodnih žirija za dodelu prestižnih nagrada za web dizajn i nameće se kao veoma dobar izbor. Srećom Nikola prihvata poziv i taj problem je rešen.

Prihvaćeno je moje predavanje, ali ne lezi Vraže! Javljaju mi da je moje predavanje ubačeno odmah nakon keynote-a Dave Trott-a, i da mora da j… Ovaj… da bude super. Ufffff…….. pored svog posla treba da držim prvo domaće Keynote predavanje… Odmah zovem Relju Deretu, čoveka koji je naš najbolji stručnjak za pripremu za predavanja i koji me je spremao za TEDx. Objašnjavam mu kakva je situacija i dogovaramo se da se vidimo.

Da se vratimo na pripremu brendiranja: kada smo otišli 10 i 11. decembra da premerimo sve i kad smo se dogovorili kako će da izgleda, ni u najluđim snovima nisam verovao da će sve baš tako ispasti. Preuzeo sam na sebe kompletnu organizaciju platna da pokrijemo tamnu pozadinu bine, kao i izrade stiropora sa znakom konferencije. Poseban problem je bio u tome što je za ovu veličinu sale bilo neophodno da imamo ogromna platna za projektovanje, jer obična, standardna, mala ne bi bila dovoljna da svi vide sve.

Foto: Miroslav Georgijević

Odluka za akreditacije pada na tip akreditacije koji smo uradili za wwvrsac, ali za razliku od Vršca gde smo radili 200 komada ovde je bilo potrebno napraviti, personalizovati i pripremiti za štampu 900 komada. Odlazimo za nameštaj u Koncept 45.0 i biramo sve što treba da se uradi za 3 različite sale, nalazimo se sa kompanijom Katera koja treba da nam pripremi platna i u celom ludilu još i organizujemo sečenje stiropora za binu. Dolazi poslednja nedelja, Minić dolazi kod mene u 22h uveče, i odlazi sutradan u 9 ujutru, ali uz informaciju da su sve pripreme poslate na adresu NS Plakata. Naknadno još samo šaljemo programe na štampu koji će u poslednjem tretnutku stići na konferenciju zahvaljujući Branislavu Vojinoviću.

U ponedeljak prve ekipe odlaze na Kopaonik. Zbog umora i ostalih poslova ne stižem da uradim prezentaciju. Mada je stalno vrtim u glavi i imam masu materijala sakupljenog, još uvek ne stižem da sve složim u logičan niz i povežem priču. Javljam Relji da ne rezerviše vreme za mene, on ostaje ljut na mene zbog toga. Ja sam u drugoj ekipi koja odlazi u utorak, nosim sa sobom laptop za koji nisam siguran da će raditi, jer i posle popravke je nastavio da trokira, ipak radi kada hoće i nadam se da će raditi dovoljno.

Prvi dan; postavljamo sve na binu, sve je na mestu osim što nemamo na šta da zakačimo platna, kucamo ekserčiće širom bine i koristimo dve para merdevina koje nisu baš bile dorasle nameni. Bina počinje da dobija svoju formu. Shvatam da nismo poneli ništa čime možemo da zakačimo stiroporski znak, na šta Vlada Cerić vadi Sport Billy torbu i vadi najlon za pecanje – potpuna pobeda. Ipak sve traje predugo i troši previše vremena.

Foto: Miroslav Georgijević

Drugi dan priprema: Ljudi sa raznih strana javljaju kako polaze put Kopaonika. Jedino mesto na kojem možeš da računaš na Internet za rad je velika sala u kojoj je grotlo priprema. Svi dolaze i nešto pitaju, a ja grabim svaki trenutak da bih uradio još poneki slajd… Prezentacija nije gotova, ljudi su već tu, smeštaju se, stalno me neko prekida stalno uskačem da uradim još ponešto. Pozicija sale je takva da naspram “civilizacije” gde se ostali čekiraju deluje kao da smo u nekom rudniku duboko u zemlji.

Oko ponoći odlučujem da odem na žurku da se bar javim nekim ljudima koje sam jedva čekao da vidim. Do dva sam već nazad u sobi, sa namerom da završim prezentaciju. Usput se premišljam da li da spavam pa da radim ili obratno. Uključujem laptop i uviđam da Internet ne radi. To je donelo odluku umesto mene. Ležem u 2 i “navijam” alarm za 5. Budim se pre 5 sam, bez alarma, veoma, veoma žedan. Silazim do recepcije, zatičem recepcionara koji drema naslonjen na pult, plašim se da ga ne probudim, bauljam po lavirintu hodnika kako ne bih našao nešto za piće, nalazim na registracionom pultu dve flašice vode i jednu limenku koka-kole. Poslužiće. Vraćam se u sobu i završavam prezentaciju. Probam prezentaciju jednom, vidim da fali još nekoliko slajdova, ali odlazim na doručak i da obiđem salu, u sali dobijam nove zadatke koje ispunjavam i odlazim da se sredim za konferenciju. Nemam vremena da dovršim prezentaciju kako želim. Pakujem sve na laptop i odlazim u salu u koju su već počeli da pristižu svi. Sedam za sto pored miksete i tokom trajanja prvog predavanja završavam svoje… Dajem prezentaciju Viti da ubaci u glavni računar. Sve je spremno, stigao sam.

Tada tek počinjem da osećam koliko sam umoran i koliko sam zapravo žedan. Na stolu su tri flašice vode, pokušavam da pijem iz svake, ali su jako hladne, svaki gutljaj mi seče grlo. Miloš me najavljuje i kao u svojim prethodnim predavanjima uz aplauz izlazim/istrčavam na binu. Tu počinje haos. Izgovaram prvu rečenicu i posle nje ne mogu da udahnem vazduh. Drugu… isto. Treću, isto… Miloš mi dodaje vodu, ali ne ide… Imam utisak da sve traje previše dugo. Paralelno sa pokušajima da nastavim priču u sebi psujem samom sebi sve po spisku i ne mogu da verujem da ću upropastiti jedno od najbitnijih predavanja do sada u životu. Da li je moguće da mi se to dešava? Da li da odustanem? Nije u redu, besnim unutra, a spolja ne izlazi ono što želim, već posle svake rečenice nemam snage da nastavim dalje. Miloš mi prilazi da mi da keks, smatrajući da mi je pao šećer, ali se ja još više plašim da mi keks ne zagrebe grlo i dodatno me ne dokusuri… Ipak svaka pauza je dobrodošla da bih se nadisao, uzimam mu iz ruke mikrofon umesto keksa, i dajem mu svoj. Pokušavam da nastavim, ali ne ide…

E sad nekima je to delovalo kao trema, nekima je delovalo kao da sam bio blizu srčanog udara, nesvesti usled pada šećera ili dehidracije, štagod… Posle predavanja dobio sam i fenomenalno pitanje: “Gledala sam tvoja predavanja ranije, i nikad nisam videla da imaš tremu, da li je ovo bilo odglumljeno da bi dobio simpatije publike, shodno priči koju si pričao..?” ne bih da pominjem ko me je to pitao, ali recimo da je neko koga nije baš tako lako prevariti kada su u pitanju javni nastupi… Ne nisam folirao, nikad mi se tako nešto nije desilo, mislim da nije bila trema, ali ne znam šta je tačno bilo…

Ostalo je samo odlučiti – nastaviti ili odustati..? Jebiga, postoje ti neki trenuci u životu kada stisneš petlju… ovo je bio jedan od njih.

Mnogi pričaju o lekovitim svojstvima sočnih srpskih psovki, i mada znam da se mnogo stvari mogu lakše objasniti sa par psovki nego kroz milion rečenica, ne volim mnogo da psujem. Okrećem leđa publici i psujem tiho, skoro u sebi, sklanjam mikrofon u stranu da se ne čuje. Tokom psovki uspevam da povratim vazduh, i počinjem da objašnjavam kako smo uradili ceo brending, celu pripremu konferencije u poslednjih nekoliko dana, što je rezultiralo minimalnom količinom spavanja, što je opet rezultiralo umorom i ovakvim performansom na bini, uz nedovoljno pripremljeno predavanje. Bina oko mene govori sama za sebe…

Foto: Đorđe Đoković

I to je trenutak kada je ili/ili. Ili prekidaš ili dobijaš vetar u leđa. I to je trenutak kada podvlačiš crtu i ispostavlja ti se račun za sve ono što si do tada uradio. Ili ćeš dobiti podršku ili nećeš. I onda dobijaš podršku kakva je retka, kao hiljadu ruku u sali koje te ne puštaju da padneš. I onda shvatiš da ta, prava publika, zaslužuje da čuje šta imaš da kažeš……. a ja sam samo želeo da ostanem na nogama do kraja, da kažem kako je potrebno raditi dobre stvari i da će ljudi to znati da cene i da pričaju o nama. Ironično, zar ne?

Snimak predavanja možete pogledati ovde

Aftermath

Posle mene na binu se penje Srđan Erceg, jedan od vlasnika Huge medije, po meni jedan od najharizmatičnijih osoba na domaćem Webu. Čovek koji sa ponosom može da nosi majicu Bog na nebu – Huge na Webu. On je čovek zbog kojeg sam počeo da nosim interesantne majice tokom svojih predavanja, te sam mu nakon njegovog poklonio Trotters majicu u kojoj sam održao svoje i u kojoj sam otvorio wwvrsac jer je održao sigurno jedno od najboljih predavanja koje sam ja ikada video u životu

E, sve je to rezultiralo ovim:

 

“I tako…” (prim. Radoš Bajić)

…mogao je ovaj tekst biti i kraći, ali Bjuti reče nešto ovako: “piši iz srca, šta te boli koliko ima karaktera ili reči”, a mogao bih ja da pričam o još mnogo čemu. I o ostalim predavanjima i šta je sve moglo da se čuje na njima, i o hejtu i o smehu, i o jednoj Heleni i jednoj Iskri koje su bile na Blogomaniji, a jedva da su prohodale, koje su me kupile svojim osmesima, i o tome kakav je osećaj kad ti Vita (bez kojeg realno ne može da se napravi ovako velika konferencija) otpeva u 5 ujutru “Soldier of Fortune”, i o žurkama, i o tome koliko sam ponosan na trojku iz Vršca, koja je pomogla u organizaciji, i tome koliko mi je žao što sam bio možda pregrub ili netaktičan u nekim momentima prema Agbabi, Stefanu, Straji, Krstu, Aci ili Spinu, i tome koliko su Bokica, Slobitza i Nichim cool kad provedeš neko vreme sa njima, i o tome koliko dobro ispadnem na slikama sa DedaBorom, i o nekim novim bliskim prijateljima koje su mi ove konferencije donele, i o kuvanom vinu koje je sprečilo težak problem sa grlom u povratku, i o Milošu koji je uvek tu da te nasmeje i o uvek cool Valexu i o svim tim ljudima sa kojima treba da provedeš neko vreme da bi stvarno shvatio šta znači fraza

“contribute to something beyond yourself”…

Foto: Đorđe Đoković

24 komentara na ‘Turneja četiri konferencije’

  1. Dragan Simonović says:

    Svaka čast jer ovo što si izgurao je pravi podvig!

    Well done my friend!

  2. Ne mora covek svaki put da “napravi vatromet” na bini da bi se reklo da je prezentacija bila uspesna. Tvoja na Blogmaniji, pogledao sam je celu, bila je uspesna. Mislim i da si dao sansu mladoj publici, da ako ce jednu jedinu stvar nauciti i potvrditi sebi samima posle odslusanog predavanja, to je da se mora imati puno puno strasti za posao koji se radi. I to se videlo iz aviona. Da li ti je pao secer ili si imao mozdani udar, sad kad znamo, nije ni bitno 😉 Bitno je da si izdrzao na nogama i nemoj nas vise plasiti :)

    Mnogi koji ne drze prezentacije na konferencijama ne percipiraju i pripremu i sam nastup kao veoma stresne i zahtevne periode vremena i savetovao bih svakoga da insistira od ljudi da mu daju i prostora i tisine i vremena da se spremi najbolje sto moze. Ja sam imao slicnu situaciju 2002. godine u Varazdinu. Tokom predavanja, jednostavno sam stao, ugasio sam se. U publici su bili moj otac i moj rodjeni brat, zamolio sam organizatore da ih puste na moju sesiju, a ceo put je bio podredjen cinjenici da je jedini nacin da tada dobijemo vize za Hrvatsku da oni idu kao moji pratioci a ja kao predavac na toj medjunarodnoj konferenciji. Dobili smo vizu, dosli dan pred konferenciju i odmah ujutro, na dan mog predavanja, smo otisli tamo zbog cega sam i napisao rad za tu konferenciju, na groblje, da prvi put posetimo grob mog rodjenog strica, koji je ubijen tokom radnih godina. Skoro deceniju posle smrti, moj otac je prvi put “stao” pred brata. Sve je to bilo previse, ugasio sam se usred predavanja, objasnio publici, koja je uglavnom bila iz inostranstva, da sam prvi put u Varazdinu posle 12 godina i da je puno emocija, zahvalan sam pre svega ucesnicima iz Hrvatske koju su tu kratku i ne punu informaciju na engleskom lepo prihvatili, nagradili me aplauzom i dali mi snagu da zavrsim.

    Dve godine kasnije, samo 2 dana posle rodjenja deteta, imao sam predavanje na eChallenges u Becu. E, tu je odradjeno na jedini moguci nacin. Posle porodjaja i proslave, sledeci dan sam otisao za Bec, bratu poverio da sve organizuje oko izlaska bebe i supruge iz bolnice, i potpuno se fokusirao na predavanje i nastup. Elem, duza prica, u svakom slucaju, imas iskustvo kako se postaviti i prema pripremi i realizaciji prezentacije.

  3. Ćoso, ti odlično znaš da kada radiš ono što voliš, kada veruješ u sebe i svoj rad, kvalitet mora da se prepozna, kad tad. Nisi čak ni morao ništa da nam kažeš na toj bini, tvoj rad je stajao iza tebe, već mesecima… a to koliko si jak i siguran u sebe govori i činjenica što nisi pobegao sa one bine, što si izdržao sve što te snašlo (a veruj mi da si nas sve malo i uplašio) i ispričao nam divnu priču… podsetio si nas na sve priče u koje smo verovali i u koje još uvek verujemo. I da, slažem se sa tobom – predavanje @sercega je i za mene neprocenjivo. Konačno sam shvatila odakle mi hrabrost za sve što sam uradila u životu – ja volim da pravim svoju priču. Ćoso, hvala ti za ovaj post, uvek volim da čitam priče iza kulisa koje nam otkrivaju koliko je snage, volje i vere potrebno uložiti u nešto da bi smo tu priču pamtili! Tvoja priča je za svako poštovanje!

  4. Svako ko je makar jednom radio sa tobom, zna koliko se predaješ poslu koji obavljaš. Nisam još stigla da pogledam tvoje predavanje, ali sam sigurna da je moglo dosta da se nauči iz njega.
    Ti si na Blogomaniji prvenstveno bio deo organizacije, a tek potom predavač – neka ti sva ta nasmejana lica i tvitovi zadovoljstva budu dokaz da si ipak dobro odradio svoj posao 😉

    LP

  5. Marko J. Kon says:

    Uživao sam čitajući

  6. milos says:

    ..nisam znao da si mogao da mi riknes na sceni, mislio sam samo da ti vozdignemo secer. ‘nao sam da si se polomio oko izgradnje, ali nisam znao da si u nedoba spremao prezentaciju. pokrio bih te, momacki, izgovorivsi sve ovo, ti bi dobio aplauz i onda bismo poleteli dalje. sorryshka. ipak, i pored te situacije pre psovanja u sebi, ja mislim da si ti ostavio utisak coveka koji zna sta govori, a ne nekog ko se “pogubio”

    • ivancosic says:

      Pa da, nego je ispala fora oko keksa koji baš nisam hteo da uzmem jer sam mislio da bi me grebanje grla dokusurilo zato je sve bilo tako 😀

  7. Bio si odličan i na bini a po ovom tekstu šta si sve radio pre toga i fantastičan. Imao priliku prošle dogine da te slušam na Blogomaniju gde si takođe bio fenomenalan.

    Poenta je da si preneo ono što si hteo i to si uradio na odličan način. Hvala

  8. Milan Pisaric says:

    Samo napred Ivane!
    Itekako mnogi cene to sto radis…
    “contribute to something beyond yourself” uspeva, i onda na nju dolazi da “one can make all the difference” 😉 Svaka cast

  9. Marija says:

    Bravo za neverovatan mesec i za post. A bravo i ta mene koja sam ga pročitala do kraja :). Dobro se završilo na kraju, takvi momenti kao početak predavanja na Blogomaniji izdvajaju pobednike od onih drugih. Drago mi je što se sve odlično završilo, ali želim ti da nikada više ne budeš u takvoj frci. Nije dobro za srce :)

  10. Deda says:

    Ma idi bre, mene si mnogo uplasio kada si poceo da trokiras na bini. I ja sam te puno puta slusao i ni jednog trenutka nisam mislio da glumis, naprotiv, vidim da se davis, gusis, gubis..jbt.. Reko da li da skocim gore da ti pomognem. Kad sam video da se vracas u ritam, izaso sam napolje, nisam te slusao do kraja.
    Svaka cast za energiju, ideje, ritam, sve konferencije, sve uradjeno. Svaka cast celoj ekipi!
    RESPECT!

  11. Sonja says:

    Ti si veliki covek, u onom najlepsem smislu :)

  12. […] Od onih skoro 900 duša na Blogomaniji verovatno je svako drugačije doživeo i iskusio veliku regionalnu žurku  sa izgledom konferencije    Pre nego što podelim svoje utiske o programu konferencije,  iz ugla početnika na ovakvoj vrsti skupova i malog „štrebera“, napisala bih moje opservacije o ljudima, na osnovu posmatranja  ove vesele grupe ljudi koja je uživala proteklog vikenda na Blogomaniji. Ako ćete da zaista pročitate šta se moglo čuti čitajte Netokraciju, a iz ugla oganizatora pročitajte tekst Ivana Ćosića […]

  13. Mali Iv says:

    Toliko mi je žao što sam propustila neka izlaganja/predavanja, samo zbog pripreme naše radionice. Sva sreća pa postoji livetv.rs, pa tamo mogu da nadoknadim propušteno. Sledeće godine dolazim isključivo samo kao učesnik, samo da bih mogla da ispratim sve što me zanima. Svaka čast na svemu, na organizaciji i energiji! Moram priznati da sam bila dosta, dooosta skeptična po pitanju Blogomanije, ali nakon dolaska u Beograd sa Kopa, promenila sam mišljenje iz korena! Hvala na pozivu i svemu ostalom. :)

Ostavi komentar